Стигло је пар лепих радова а овај ми је посебно запао за око. Прича је наравно о Подбари, молим Војводинаше да мало прочешљају ту страницу и да својим лајковима не допусте да победи прича везана за онај хибридни клуб са Детелинаре.
Da se odmah na početku razumemo, svi ste vi Podbarci. Neko više, neko manje.
Prvi naziv za ovo parče novosadskog neba je bio Petrovaradinski šanac, pa Neoplanta... Dok je kapitalno Vobanovo vojno utvrdjenje dobijalo iz decenije u deceniju jasnije obrise, na levoj Dunavskoj obali su hlebotvorci dizali iz močvarnog blata porodična ognjišta. Pošten i čestit svet je razvio zanatstvo. Bilo je tu ćurčija, kolara, šeširdžija, kotlokrpa, pendžeraša, perjara, korpara, kapara, sarača, trukerki, licidera, alvara, oštrača, kožara, papučara, pintera, jorgandžija, sajdžija, pekara, šlosera... Pogleda uprtih ka lepotici sa "Dunavskog Gibraltara" čekali su soldate koji su u novoj varoši trošili krajcare i ženili im kćeri. Godinama je grad rastao, a onda se rasteglio poput rano probudjenog dečaka noseći ime Neusatz - potonja varoš novosadska.
Ne mislim da ću da svojatam i one sokake našeg grada koji danas, crtani olovkom nekog administrativca, nisu u sastavu Podbare - nukleusa Novog Sada. Zato, razumećete kada malo zadjem i u "tudja dvorišta" iako su ona nekada bila naša, podbarska. A ulice, izvinite ali prvi smo birali, imaju najlepša imena: Čarnojevića Patrijarha, Jug Bogdana, Milana Rakića, Sterijina, Skerlićeva, Kosovska, Vladike Visariona, srpske Matice, Svetosavska, Tekelijina, Filipa Višnjića, Marka Miljanova, Miloša Obilića, Pećka, Almaška, Milovana Glišića, Petra Kočića, Daničićeva...
Pružam ruku i skidam kapu kao čin poštovanja sestrinskoj Salajci. Nas deli, ili bolje kazano spaja veliki Temerinski drum. Moja Podbara spava, možda i sanja neka druga vremena. Možda živi neko "juče" za neko bolje "sutra". Samo mi imamo Krsnu slavu (Sveta Tri Jararha- 12. februar) Almaškog svetog hrama, samo kod nas možete koračati autentičnom turskom kaldrmom, videti kibicfenstere, odžačare i odžake što dim krote. Kuće moje Podbare čuvaju i obrise kasnog baroka i rane secesije, čuvaju i uspomene nas "dece" koja su na njenim ulucama odrasla. Podbarci imaju komšiju "čelobašte", staro kumstvo, svog poštara, berbera, svoju kafanu, svoju ljubav - Vojvodinu, fudbalsku.
Kako i ne bi, pa mi smo je i osnovali u Temerinskoj ulici davne devetsto četrnaeste u prošlom veku. Bilo je to kada su neki drugi vetrovi duvali, nimalo naklonjeni slovenskoj, tačnije srpskoj nacionalnoj svesti. Grupa još golobradih novosadskih studenata sa bečkih, požunskih i praških visokih škola je u predvečerje Prvog rata osnovala svoj klub najlepših crveno-belih boja po ugledu na boje tada velike praške Slavije. Tako smo svom narodu, mi Podbarci, podarili i treću veliku institiciju. Pitate se koje su prve dve? Pa prvu su naši preci osnovali davne 1861, tu u komšiluku, inicijativom Jovana Đorđevića i nazvali je Srpsko narodno pozorište. Prvo pozorište u Srba, na diku i ponos. A druga je zahvaljujući velikoj dobrotvorki Mariji Trandafil, 1864 godine preseljena iz Pešte - Matica srpska.
Mi naše svetinje čuvamo i poštujemo. Pijetet prenosimo sa kolena na koleno. Almaška crkva, istinski je stožer tradicije ovog kraja. Ostala je bez tornja onih vihornih revolucionarnih godina kada su topovska đulad ispaljena sa one iste tvrđave padala po krovovima moje Podbare.
Moj kraj je prepun dođoša. Familijama iz Čuruga, Nadalja, Mošorina, Đale, Bečeja, Žablja, Kikinde, Kovilja, Kaća... ne samo da znamo prezimena, nego se po špic-name prozivamo. Znamo čija mama najukusnije bundevare savija, u čijim dvorištima se najbolja kajsijevača peče, znamo čija trešnja prva rodi, pred čijim se prozorima najlepše devojke češljaju. Kod nas se kere zovu Ribice i Džekike i uvek mašu repom kada im u avlije udješ. Kod naših alasa su šarani porcijaši, kod berbera zulufi trofrtaljci, kod birtaša su stolnjaci karirani i od žara cigareta nagoreli, kod naših pekara još može da se kupi cipovka od dve kile a kod mesara slanina sapunjara.
Na Podbari se još ide u dućan, kod šustera i šnajdera, u bircuzima se pije kratka ljuta kruška i pravi produženi špricer iz staklenih CO2 dvolitarki. Osvrnuo bih se na Dunav, naš Dunav. Podbarski. Tu je priroda bila malo surova prema nama. Naša plaža je tamo preko, preko velike vode, na legendarnom Oficircu. Nazvaću ga podbarskim distriktom jer teritorijalno je odvojen od matice. Petrovaradinci se neće ljutiti zbog toga. Decenijama unazad, generacije naše i petrovaradinske mladjarije deli ovo kupalište. Konsenzusom. Na ulicama moga kraja rasli su urbani heroji ovog grada, evropski i svetski šampioni. Iz inata su kući donosili svetska odličja. Mića Jotić, Mile Petrika, Dule Nos... naši drugari iz školskih klupa Gundulićeve i Đurine škole.
Još uvek se na Podbari može sresti musavi klinac sa parčetom 'leba u rukama namazanog mašću i posutom alevom paprikom u inat svim nadolazećim godinama. Taj mališan se prljavih ruku od klikeranja, i izderanih kolena kao posledica igranja fudbala na betonu, sa dušom u nosu, vraća kući u kasne večernje sate negujući svoje bezbrižno detinjstvo. Dok ne poraste učiće ko je bio Pera Nikezić i kako je izvodio slobodnjake, kako je "Porta" igrala najbolji mali fudbal u gradu, naučiće u čijem dvorištu miriše makoš, šta je kitnikez, ljubiće neke devojčice iz sličnih priča sa Limana, Grbavice, Telepa... promukli pubertetski glas i prve brčiće preseliće u hor na sever Karađorđa, strasno igrati nožni tenis, naučiti sve deklinacije, teoreme, postulate, ispevati mnoge pesme uz gitaru, proći pola sveta, gledati kako ona baca bidermajer preko leđa sa praga Almaške crkve, čekati prvi, drugi daj Bože i treći put pod prozorima novosadske Betanije, doneti decu na Podbarske vijugave ulice, pokušati da svom Novom Sadu ostavi i četvrtu svetinju... i ovoj Podbari sa megabitima u žicama i strasti u venama. (autor teksta Zoran Stojšin)
Je l' za to, možda, potrebna svemirska tehnologija, a još su nam kao i neki medijski sponzor? Ne, već tamo nema nikog kome se radi, pošto radio ne radio ,,svira ti radio".
