Zbog čega ste zavoleli Vojvodinu?

[Milan]

Vojo, ne bih rekao da si u pravu. Mi smo vec imali seriju od 10 godina bez pobede nad ciganima, sve do one pobede golom Kizita, pa smo u tih 10 godina udarali temelje i započeli najveću navijačku ekspanziju u zadnjih nekoliko decenija. Ne kažem da će se to nužno ponoviti, ali ne treba gubiti nadu da neko od silnih klinaca koji sad dolaze neće poći tom stazom ljubavi…

[slanobarac]

Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Rezultati, rezultati i samo rezultati a ne marketing će privući nove navijače.

[Duplof]

Apsolutno da su rezultati ključ svega, zato blizanci i drugi veći evropski klubovi imaju toliko pratilaca nego Voša, niški Radnički, Spartak, OFK... Odgovor je jednostavan: ljudi vole da budu u gomili koja pobeđuje, najlakše je biti u takvoj "grupi". Budimo realni, mi neki rezultat ne možemo priuštiti ako ne radimo temeljno i dugoročno, što se baš i ne primeti kod sadašnje uprave toliko (opet, možda je malo i bolje nego prethodnih godina). Ili da vijamo neki instant uspeh, napucati ekipu da se odmah bore za titulu, što je teško jer znamo gde živimo, ili prolazak u grupu Evrope. Taj instant uspeh bi možda privoleo neke klince da navijaju za nas, ali smatram da se svaki brzi uzlet završi još bržim i bolnijim, ne sletanjem, nego padom. Zamislite, prođemo u grupu LK, prođemo i grupu, klinci se zainteresuju, i kako to obično biva kod nas, rasproda se ekipa za jednu noć, i šta onda? Da li će neko od tih klinaca ostati da navija za Vošu ako se odmah u narednoj sezoni bude borila za opstanak, npr? Jesu rezultati ključ, ali ne po svaku cenu, jer "naš narod ne voli sport, nego voli da pobeđuje".

[Turija]

Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Rezultati, rezultati i samo rezultati a ne marketing će privući nove navijače.

Rezultati i igra, posten odnos prema igracima i navijacima, neucestvovanje u namestanju rezultata i idolopoklonstvu prema blizancima, uz prikladan marketing, Vosi je, u sadasnjim okolnostima, sve to moguce i dovoljno da stalno ucestvuje u Evropi, kao treci klub u Srbiji i dobije ozbiljnan broj navijaca.
A, da li je treci klub u Srbiji? Pa, naravno, nije, vec previse godina.

Posto svega toga nema, vec sluze za potkusurivanje blizancima i trpanje novca u svoje dzepove, tesko da deca imaju razlog da navijaju za sadasnju Vojvodinu, koja se ne razlikuje od blizanaca, osim sto su oni rezultatski uspesni, a Vosa neuspesna ( nije favorit, cak ni odnosu prema ostalim domacim klubovima. I oni nas lako pobedjuju i kao domacini, pa cesto i kao gosti.).

Da li je ova Vosa favorit u mecu sa Graficarom, timom iz ranga nize od nje? Ko ima hrabrosti da kaze da jeste? Svakog protivnika Vosa se plasi dugo vremena.

[MiSmoFKV!]

Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Rezultati, rezultati i samo rezultati a ne marketing će privući nove navijače.

Pa to i nije baš tačno. Evo na primer u Austriji Red Bull Salzburg ima najbolje rezultate, ali Rapid, Sturm, Austria, LASK itd su daleko popularniji.

Za veliki broj navijača potrebnu se dve stvari: priča i nada.
Mi neku priču i imamo, tj imamo na čemu da gradimo. Predratni klub, mnoštvo reprezentativaca, omladinska škola, '66, '89, dva kupa, stranci koje zavoliš, i sigurno još milion detalja.

Nada je već problem za upravu. Tu ne pričam o obećanjima, nego da ono što na terenu vidimo, da nam daje nadu da će jednog dana biti bolje i da će se možda neka titula, kup, Sampdorija ponoviti

Sad malo offtopic, ali problem ove sezone je što smo doveli igrače i trenera od kojih se očekuje instant rezultat. Tu se odmah stvorila nada, koja je ispraćena rezultatima u prvih par kola. Verujem da su i oni sami to očekivali. Ali u sportu ima toliko faktora da imena nisu dovoljna. Rezultati i pristup u septembru i oktobru su nas razočarali i samim tim nada je nestala. Videćemo kako će to izgledati na proleće.

[rykerfcv]

Vojvodinu sam zavoleo jako spontano.Dolazim iz mesta koja je naravno podeljena na bg , i eto cale me od malih nogu ucio da navijam za crne(otac mladost na njihovoj tribini itd itd).Sve se okrece kada Vojvodina dobija sampdoriju 4 0 usred Italije,u tom trenutku sam imao 10 godina(i da najverovatnije sam najmladji na forumu ovde).Od te pobede ko god me pita za koga navijam kazem Vojvodina,verovatno se svima desilo da ljudi koji su pitali naprave onako zbunjucu facu i ponovo pitaju za koga navijas.Od 2018 ide bas intezivno navijanje i gledanje svake utakmice,i dan danas se secam gol Ognjena Djuricina polu-volejom u Krusevcu(taj gol je najlepsi gol koji je neki igrac koji je nosio nas dres do evo ovog trenutka,niz traje vec 5 godina).To je samo prikaz u kojoj smo mi banani kao klub od vecite ,,trojke'' pa do sada gde se borimo za peto mesto.Dolazi se do finale kupa 2020 gde ja sam medju 10 crnih derem i navijam kao da mi je poslednje.
Verujem da ce ovaj tekst biti previse necitljiv al eto oprostite mi zbog godina,i da na kraju svega lepo je kad si u manjini a ne konstantno u nekoj vecini,koliko god ovaj nas klub lose izgledao meni je to i draz koliko god mi bili losiji iz sezone u sezonu,Vosa je vise od igra,Vojvodina je Nasa jedina ljubav.


Jer ti si meni Voso sve!

[Duplof]

Lepo je pročitati da i nas mlađih ima na ovom forumu.

@rykerfcv , ne daj se toj bolesnih većini, i sam znam kakav je pritisak na današnje osnovce i srednjoškolce da biraju između jednih ili drugih! Živeli!

[Turija]

Drago mi je kad vidim mlade ljude na ovom forumu i pozdravljam svaku novu registraciju i ucestvovanje u diskusijama. Voleo bih da, mi stariji, sto manje pisemo ( kako ne bi zastranili u proslosti). Da mladi ljudi pisu sto vise, ovde, jer oni su sadasnjost i nasa buducnost.

Eto, pravi primer, koliko znaci pobeda Vose nad Sampdorijom.

Vojvodina bez Evrope ne postoji. Novi Sad bez Evrope ne postoji. To nikako da shvati grad i svi njegovi stanovnici, da smo crna rupa na evropskoj mapi, ako nismo prisutni i zapazeno ne ucestvujemo u evropskim sportskim i kulturnim dogadjajima.

Kad to shvate, pre svih, Novosadjani (stari i novi), Vosa ce vratiti nekadasnji renome, domaci i evropski. Dotle ce se batrgati od nemila do nedraga. Nazalost, tome prisustvujemo vise od tri decenije, bez iskrene namere da se Klubu vrati ugled i postovanje.

[Milan]

Samo napred Rajkeru!

[fkvtelep89]

Kao dete (kada sam imao oko 8 godina) su me roditelji vodili na utakmice Vojvodine jer sam voleo fudbal, ostalo je istorija

[fruskogorac]

Bese davno, proslo vreme. Secam se dijaloga:
klinja koji tek sto je polozio pionirsku zakletvu: Tata hocu na utakmicu. Jel idemo ?
tata: Idemo sinok.
Iz druge sobe glas: Hat medjutim zelela da pitam, igrala danas Hajduk ?
tata: Jeste, kumovi dalmatinci stizu u grad.
klinja: A ko su dalmatinci ?
tata zeli nesto da kaze, inicijativu preuzima glas koji je sada pored klinje: Videla ovako, dalmatinci igrao najlepsi fudbal ali ti trebala da tapses Vojvodina. Razumela me ?
tata: Pusti, idemo da gledamo lep fu ...
glas: Ti cutala, imas jedna zadatak, naucis Petera da voli Vojvodina i bice dana ja prica o lepota.
klinja sirom otvorenih ociju, vuce glas za nogavicu caksira u cijem donjem delu nogavica su stipaljke: Noctoto hajde sa nama idemo da navijamo za Vojvodinu.
tata je opet nesto smisleno pokusao da kaze ali bezuspesno. Glas je klinju pomazio po glavi uz vrlo jasan podignut prst prema tati.
(Bio je to dijalog tri generacije, klinja je moja malenkost, tata u dijalogu je bio moj najbolji prijatelj koji je "otputovao u jednom pravcu", a glas je covekov cije ime danas sa
privilegijom nosim kroz zivot)

[FirmaLJ]

Pradeda, deda, otac i sin

Ne znam tačno odakle bih započeo ovu priču, koja zapravo i nije o meni, već o onome što je pravo značenje parole „Pradeda, deda, otac i sin“.Najbolje je možda, da krenemo iz početka.
U mojoj porodici, vikend je značio fudbal, a kada kažeš fudbal, ti misliš Vojvodina.I tako je, usudio bih se reći od vajkada.Sa nepunih šest meseci, tata me je prvi put odveo na „Karađorđe“, verovatno ne sluteći da će tako pokrenuti začarani krug, koji se vrti i dan danas.U fudbal sam se zaljubio još kao beba, pričali su mi da sem bio u stanju da gledam utakmice po 3-4 sata bez prestanka, ležeći u malom drvenom ligištulu, bitno mi je bilo samo da se lopte kreće ne ekranu.A onda sam počeo i da igram tu magičnu igru, koja je danas, više biznis nego igra, ali o tom ćemo neki drugi put.Dolazi osnovna škola i period kada postaješ svestan da si ustvari okružen ljudima koji po difoltu navijaju za one „najbolje“, a ti si ipak drugačiji, imaš neku drugu vrstu kućnog vaspitanja.Da vas ne lažem, bio sam možda treći razred osnovne škole, kada mi je tata jednog prolećnog popodneva ušao u sobu i upitao me „Šta to radiš?“, a ja sam samo okrenuo glavu i odgovorio „Pišem pesme.“, zbunjeno me je pogledao i opet upitao „Kakve pesme pišeš?“, a ja kroz osmeh „Pa tata, Vošine, da podelim drugarima u školi, da svi nauče.“, a u njegovim očima, sjaj, ponos.U to vreme, ovaj forum mi je bio izvor svih informacija, koje su za mene značile sve.Dnevno sam više puta pozivao tatu kada god bih pročitao neku novu vest vezanu za našu Vošu.A onda je na red došlo i prvo finale kupa.Ono finale kupa, oteto prokleto…Tada smo išli svi, deda, tata i ja…I ne sećam ga se mnogo, ali mi je u sećanje ostala urezana samo jedna rečenica, koju sam rekao tati posle one lakrdije, „Tata, za mene, mi smo šampioni!“.Fizički umoran i emotivno istrošen, zaspao sam odmah.Posle tog finala ne mogu se pohvaliti činjenicom da se sećam svake utakmice, nije mi bilo ni mnogo bitno sa kime i kada igramo, bitno je da smo uvek na stadionu kada je igrala Voša.
Sledeća utakmica koje se jako dobro sećam, je ona kada smo tukli cigane 2:1, Abu im ga je metnuo u 90. i nekom, a stadion je eksplodirao.Toliku dozu adrenalina, dopamina, nalet emocija, odgovorno tvrdim ne mogu da razumeju oni koji to nikada nisu doživeli.Meni je tada taj gol značio sve.U to vreme se štampao i časopis „Voša“, a mojoj sreći nije bilo kraja kada sam u sredini, na kojoj je uvek bio poster, video sliku zapada posle tog gola, a ispred sektora šest, ja na ogradi.Nije mi bilo ravnog u tom momentu, ceo svet je bio moj.Između ostalog u jedom od tih časopisa, na sredini bila je slika sa proslave prve šampionske titule, čuvene ’66-te.Sasvim slučajno listajući časopis sa dedom naleteh baš na tu sliku, a on zastade i reče „Ček, ček, pa to je onda kad smo Pantelića podigli, ’ej, pa ovaj tu sam ja!“, a meni je u glavi bila samo jedna misao, da mi je da i ja doživim ovako nešto.Nakon toga dolazi prvo finale kupa protiv Jagodine.Prepun samopouzdanja, čekao sam tu utakmicu, a u školi sam već svim drugarima pričao kako smo uzeli kup.I onda…pakao.Plakao sam kao kiša, do Novog Sada nisam mogao da dodjem sebi, a najgore od svega je bilo to što sutra treba otići u školu, a tamo znam šta me čeka.I prošlo je to sumorno prepodne, a drugari bez svesti o ljubavi, poistovećivanju, emociji, svemu onome što zapravo krasi fudbalsku igru i pripadnost jednom klubu, samo su dočekali da me zezaju.Prođe i tih par sumornih i odvratnih dana, sramote i blama, zadirkivanja i podrugivanja, a ljubav i ponos na kraju postadoše još jači.
Posle svega, dođe i to drugo finale kupa, naš popravni.I uzesmo taj kup, za Vujketa.U to vreme izlazim iz osnovne škole i mnogo zanimljivija mi postaju dešavanja na severnoj tribini „Karađorđa“.Upoznaješ neke starije momke iz kraja i sve veća želja ti je da probaš na taj način da se još više približiš klubu.Želiš da i ti nekako doprineseš da svi ljudi koji gledaju sa strane budu zadivljeni i ponosni na to kako prezentuješ svoj klub, grupu i grad.I od tad ni jedan vikend više nije isti, pišeš parole, zoveš drugare, sa kim i gde se igra nije bito, bitno je da si uz Vošu i da svu svoju ljubav, emocije i sve što osećaš prema njoj preneseš na igrače.I tako kroz celu srednju školu, ni jednog dana, ni jednog minuta, ni jednog sekunda, ništa nije bilo bitnije od grupe i Vojvodine.A u isto vreme nekako postaješ svesniji svega, stanja u državi, stanja u fudbalu, stanja u društvu, nepravde koju trpiš i „fudbalsko silovanje“ koje gledaš od kad si mali, i podsmeh polupismene i zaglupljene mase koja ne vidi ništa više od smrdljivog beograda.I kažeš sebi da ne pristaješ da budeš deo bolesnog sistema, ali si svaki vikend u „domu bolesnih“, u masi ljudi koja nema iste stavove, ista razmišljanja, iste poglede, ali se oko jednog jako dobro razumete, znate da ne pristajete na nemoral, da ste drugačiji, da vas zbog toga mrze, i da ste im trn u oku, jer ste sve ono što oni nikada neće biti, a jako bi želeli da budu, sve što uporno pokušavaju da umanje i da unište, ali im ne ide, jer je tu masa „bolesnih“, bolesnih od ljubavi, ponosa, bolesnih od verovanja da će biti bolje, pa čitav vek na istom mestu čekaju da se ponovi ’66 i ’89.
Mene je život odveo malo izvan ovog zlog doba, ali nedovoljno daleko da zaboravim ko sam, šta sam i odakle sam.To gde sam sada me je vratilo na ovaj forum koji sam prestao da čitam kada sam svaki vikend provodio na stadionu, gde god je bila Voša.Odlaskom shvatiš da nešto što toliko voliš, zavoliš još više, budeš još ponosniji kada vidiš izgubljen pogled ljudi koji kada im kažeš odakle si imaju samo jedno pitanje, zvezda ili partizan, a ti kroz osmeh uzvratiš sa VOJVODINA, pa oni ostanu zabezeknuti, pa ne znaju šta bi rekli, ti onda opet kroz osmeh „fudbal? 31 godinu pre vas!“ i tu se ondak završi svaka konverzacija.Jer im je poraz upravo to kako mi ponosno naglasimo ko smo, šta smo i za koga navijamo.U Novom Sadu sam uvek kada imam prilike, i svi dolasci su bazirani isključivo na to da se može pogledati i utakmica, ponovo oseti taj miris „Karađorđa“, ponovo zagrle ljudi koje dugo nisi video i opet zajedno sa njima zapevaš onoj, koju voliš najviše.
Mogao bih pisati do sutra, proživeh uz Vošu svašta, bol, tugu, sreću, ponos, sram, izgubiš volju, pitaš se gde je smisao, i da li ti sve to treba u životu, a na kraju dana kad legneš shvatiš da je ušlo u krvi doviđenja.Nazad nema, a napred se mora, i doći će opet i ’66 i ’89, i mi „bolesni“ ćemo ozdraviti, i zauvek ostati ponosni čuvari tradicije.
Uzdravlje braćo, mi smo jedno – to je naša snaga.

[Milan]

Lepo pisanije

[rykerfcv]

@FirmaLJ

prava slaninarska prica,taj odlazak u skolu posle poraza je pravi pakao

[Mare_Liman]

Moj tekst će biti jedan od dužih, možda i najduži. Po meni, ovo je jedna od priča od onih koje su me odredile kao čoveka i koje me čine ovakvim kakav jesam.

Ja sam iz familije koja je znala i poštovala prave vrednosti- u prve dve generacije.

Iako su svi moji sa očeve strane od 1690. Daljci, pradeda je bio karlovački đak, ljubitelj sporta, i naravno, navijač Vojvodine. Fudbal je upoznao trgujući po Austrougarskoj, gledao je bečke i peštanske klubove, a prijatelji iz Pemske (Češka, nemački naziv) pričali su mu o Slaviji iz Praga. Izvozeći stoku, za vreme Kraljevine SHS i Jugoslavije, dolazio je često u Novi Sad, i na stadion Karađorđe. Svoje navijačko opredeljenje preneo je i na moga dedu.

Moj deda, bonvivan i veterinar sa neprizantom diplomom (stekao je za vreme drugoga svetskog rata, nove vlasti mu nikada nisu priznale njenu verodostojnost), nikada nije mogao da shvati da neko navija za bilo koji drugi klub osim Vojvodine, jer svi drugi klubovi već po imenu pokazuju karakter i poreklo. Svi oni su opštenarodni i obavezni, kao kolhoz, zadruga i Partija. Za njih mora da se navija. On je nastavio da navija za klub koji, kako on kaže, nije tada ni postojao. I kada se Vojvodina zvala Sloga, on je i dalje navijao za Vojvodinu. Umeo je da kaže: ,,Ko je za fudbal čuo posle drugog svetskog rata, taj neka i navija za njihove klubove. Ja moj ne menjam.'' Ipsk, vraćanjem slavnog imena, i njegov interes za klub je rastao. Tadašnju petokraku zvezdu na grbu kluba, deda je uvek pravdao činjenicom da ,,on pamti i kad je ona bila plava, i grb naopačke, pa da sve tri boje tu stoje'' (kao na srpskoj trobojci).

Ali, dedin rođeni brat, počeo je da navija za Zvezdu. Moj otac se sa svojim stricem nikada ni oko čega nije slagao, ali oko jedne, a najgore stvari jeste. On je Vojvodinu, kao i Osek (tako se u mom kraju kaže) podrazumevao i interesovao se za njihove rezultate, ali je bio neprikriveni i veliki navijač Crvene Zvezde, na opšte razočarenje svojih ukućana.

Ja kada sam se rodio, deda je bio već praktično na samrti, i i ja sam potpao pod očev uticaj. Naučen sam da navijam za Zvezdu. Kako je taman u to doba počeo i rat, a Zvezda bila na vrhuncu, drugog izbora kao da nije ni bilo. ,,Stub srpstva'' u mome kraju, zaista je, zahvaljujućiu medijima, to i bio. Niko nije treba ništa da te uči, sve se znalo: Srbi su navijali za Zvezdu, Jugosloveni za Partizan, Hrvati i Švabe za Dinamo. Hrvatski kolonisti iz Dalmacije i Hercegovine svoj mentalitet pretočili su u fanatizma prema Hajduku, dok su svi srpski doseljenici samo jačali front Zvezdaša. Generlno, svi Srbi iz Hrvatske, u velikoj većini, podrazumevaju navijanje za Zvezdu kao opštepriznatu stvar. Tako je bilo, tako će, nažalost, i biti.

U ranom detinjstvu, u kući sam pronalazio zastavice Vojvodine i fotografije koje su Josip Pirmajer i Ljupko Petrović poklonili dedi i ocu. (Ljupko Petrović bio je radni kolega moje tetke na početku svoje karijere, predavao je u osečkoj gimnaziji fizičko, a na vino iz podruma moje porodice, nikada nije popreko gledao.) Na nekom od Sajmova, otac mi je kupio kasetu sa Vošinom himnom, jer je nju pevao Bane Krstić, u mojoj kući nezaobilazan, od muzike za uspavljivanje dece, do saundtreka svinjokolje. Kako sam rastao uz Garavi Sokak, i himnu kluba za koji nisam navijao sam iz sveg glasa pevao, a čak i na mojim dečijim rođendadnima, postoje VHS snimci horskog pevanja ove zaista najpevljivije himne svih sportskih društava u Srbiji i svetu.

Ipak, razvodom roditelja, moja majka dolazi u Novi Sad, a ja svaki vikend provodim u ovom gradu. Prvu utakmicu gledao sam sa istoga mesta na kome sam i danas, sa zapada stadiona Karađorđe. Vojvodina je, ironije radi, igrala sa Zvezdom, rezultat je bio 1-1, godina 1996. Nisam bio nezadovoljan, i to je bio osećaj koji sam od tada gajio prema Voši: nek ne pobedi Zvezdu, ali nek ni izgubi u Novom Sadu.

Iste godine, i u moj Dalj, u poslednjoj godini srpske vlasti u tome kraju, Vojvodina je došla i odigrala protiv selekcije dva seoska kluba prijatelljsku utakmicu. Rezultata se niko ni ne seća, bilo je, kada smo kasnije , kao već odrasli, rekonstruisali tu epizodu odrastanja, 16-0 valjda. Na terenu, izgledalo je kako i priliči: tim od seoskih fudbalera, nasuprot profesionalcima. Ipak, nije bilo grubih startova, povreda, kartona se čak niko ne seća da je bilo. Bilo je to jedno lepo, iako oblačno) popodne na većem fudbalskom igralištu u Dalju. Ipak, više od rezultata, nas klince je oduševio pristup meču fudbalera iz Novog Sada. Pre utakmice, svima nama, deci oko terena, fudbaleri su poklonili zastavice. (Ista zastavica, oduvek je visila u mojoj sobi,a i sada dok ovo pišem, gledam u nju u svome novosadskom stanu). Zastavice smo svi čuvali ako posebne relikvije, i nismo verovali da su oni, prvoligaški fudbaleri, nama, seoskoj deci, poklonili zastavice. Odrastavši u ratu, misli smo da su zastavice retkost, skupa i vrendna stvar, i tako smo se prema njima i odnosili. Kada su fudbaleri na iste hteli da nam se potpišu, nismo im dali, nego su se potpisivali svima na majice, u sveske, nekima i na ruku ili loptu. Ja sam moju samo stavio pored ostalih Vošinih zastavica i bio ponosan, jer sam ovu dobio ja, a ne deda ili tata.

Sa te utakmice, ostaje samo jedna retka slika, kolekcionarski primerak, koji ni u klubu, koji je nakon reintegracije preuzet od Hrvatske zajednice, i više ne postoji pod svojim imenom, ne postoji nigde. Ja sam je dobio u drugom daljskom klubu, sada srpskom, i mislim da je niko od Vojvodinaša, osim men, ni nema.


Navijao sam i dalje za Zvezdu, ali, uspeo sam i sa Vojvodinom da se srodim na čudan način- Sezonu dominacije u Intertoto kupu, mečeve sa Stabekom, Erebrom, Bastijom, Verderpom, sam gledao i preživeo sa velikim, dečačkim strastima, i to su mi jedne od lepših dečačkih uspomena.

Nastavio sam da dolazim na stadion Vojvodine kada god bih bio u prilici, išao sam i na mali jug i na zapad, gledao Vošu, i smatrao je svojim drugim, paralelnim timom po izboru.

Međutim, tada je već i moj pubertet uzeo maha. Seoski i gradski đilkoši uzeli su me pod svoje. Kako Crvena Zvezda, kao i u Srbiji, ima političke odnose na svim nivoima uspostavljene i u srpskoj samoupravi u Hrvatskoj, počeo sam da odlazim na evropske mečeve u oganizaciji političke stranke. U besplatnim busevima, sa besplatnim ulaznicama, pilo se i pevalo što se ne sme (živimo u Hrvatsko, nacionalno smo neiživljni, a ovde pevamo srpske pesme (iako je protivnik iz, npr. Finske)- Ej! Kako je to tada izgledalo veliko!) Polako, identifikovao sam se sa tom grupom, za koju sam milsio da je jaka i da mene čini jačim. Mislo sam da sam Delija i da mi ne može niko ništa. Zvezdin šal sam nosio, zbog njega i batina dobio u Vukovaru kao srednjoškolac (bio čak i u medijima, prilično izmanipulisan...)

Novo poglavlje započinje dolaskom u Novi Sad na fakultet. Iako i dalje u mislima Zvezdin navijač, sa drugovima počinjem da posećujem Karađorđe uvek kada smo bili u mogućnosti. Daleko nam je Beograd, a ovo je stadion u komšiluku, kao u Dalju, na kraju ulice. Gledamo Vojvodinu kao naš Radnički u Dalju, i navijamo za nju, iako smo navijači Zvezde ili Partizana. Čak, ovako je lepše, jer nas ništa ne deli, a mnogo toga spaja.

Vremenom, postavimo ipak sebi neka pitanja: ako smo navijači Zvezde, kako onda, kao ja, možemo da želimo da Zvezda izgubi i radujemo se njenom porazu? Kako možemo da zezamo druge navijače Zvezde kada izgube 3-o na Marakani od Vojvodine? kako, naposletku, mi to i navijamo za Zvezdu, kada se ni u čemu ne slažemo sa njenom upravom, politikom, marketingom, ičim? Kako nikada ne gledamo u Novom Sadu Partizan ili Zvezdu, jer ni sami ne znamo čiji bi nas gol obradovao?

U tom periodu, sazrevamo i mentalno. Odvojeni od getoizirane srpske sredine, širimo i svoje vidike. Obrazujemo se, u svakom pogledu. Vidimo, da neke priče ne piju vodu. Da uvek ići za gomilom i nije najbolji izbor. da, ako volimo fudbal i navijamo uvek za one timove za koje je izazov navijati u Evropi, sasvim je logično da i u u gradu u kojem živimo i tim koji svake dve nedelje gledamo doživimo tako. I bliži nam je, geografski, po poreklu, po životnim odeređenjima. Srbi smo prečani, iz ravnice, dede su nam za ovaj klub navijale. Većina nas, živi i živeće ovde, u ovom gradu, prolaziti svakoga dana pored tribina na kojima sa društvom provodi godišnje mnogo više vremena nego u Beogradu. Čak, akda to shvatamo, imamo iza sebe nekoliko sezona u kojiam redovno gledamo Vošu ako domaći stranci. Misliš tako, i šta bude?

Sa društvom, prvi puta, protiv Zvezde ili Partizana, navijaš sa Severa. i navijaš, stvarno. Nerviraš se, kao i svake druge nedelje kada gledaš Vošu. Isto, čak i gore. Neopisivo gore, na način na koji navijačima Voše od rođenja to neće nikada biti poznato kao nama.

Ja sam tada presekao. Prvo sam u razgovoru sa ljudima svima sve saopštio, ovako, razložno, a zatim i napisao dugačak mail, manifest, svim svojim prijateljiam i poznanicima, i zahtevao da me više nikada sa Crvenom Zvezdom ne pominju u istoj rečenici. Nemam ja nikakvih veza sa timom koga se moj deda, s pravom, gnušao. Niti idem na njene utakmice, niti me one potresaju. Seirim kada izgube, i druge nerviram i izazivam više nego ne znam kakav zagriženi grobar. Sredina u kojoj sam rastao nametala mi je nešto što nije moj izbor. Kada sam video da sam ja nesvesno odabrao drugo, taj brak iz računa sa prestoničkom udavačom koja usrećuje široke narodne mase svojim sumnjivim pobedama, sa zadovoljstvom sam prekinuo. Naravno, postoje slike iz tog bračnog života, ali samo kao opomena da tako nešto svojoj deci ne smem da učinim. Oni neka navijaju za koga god sami odaberu (sve dok je taj njihov izbor Vojvodina ) .

Najpametnije biće koje poznajem, moja devojka, kaže da navijanje ne može da bude stvar racia, i da joj nije jasno da neko može da promeni klub za koji navija. Upravo tako, rekoh joj ja, i nije stvar racija: nesvesno smo došli do spozanje da smo bili prevareni, te tako i reagovali. Kao kada te žena vara, i to poslednji saznaš. Onda, iracionalno ili racionalno, sve stare veze pucaju na mnogo značajnijem nivou. Raskrstili smo sa prošlim životom, kao da ga nikada nije ni bilo, iskustvo predstavlaj katarzu koja je jedna od obeležavajućih spoznaja u mome životu.


Ja sam navijač Vojvodine, ili, po ovdašnjim forumskim shvatanjima, vrlo privržen simpatatizer. Ne idem na Sever, osim kada moj Zapad ne okupiraju navijači gostujućeg tima, pa ne mogu da dodođem do karte. Družim se sa velikim brojem navijača, rado i često ugostim i posetim i svoje prijatelje Lešinare u Banja LUci, i uživam u ovome što jesam.

Na Zapadu stadiona Karadjordje ja sam kod kuće. I nisu mi bitne pobede ili porazi kao faktor moje vernosti. Ja ću svejedeno biti tu, da pružim podršku, ili viknem Uprava napolje kada treba. I povešću i devojku (koja zna više o ovom Vošinom timu nego prosečni navijač večitih o svojoj celokupnoj istoriji, i koja je od simpatizera Zvezde postala nesvesno svesna Slaninarka, kojoj nije jasno kako Novosađani ne navijaju svi za nas i ne dolaze svi na na Karadjordje), i mlađeg brata (koji jedini u razredu u vukovarskoj gimanziji navija za Vojvodinu, iako konstantno trpi pritisak okoline sa se povinuje večitima, a kada doje u Novi Sad, ček ga mesto pored mene na tribini), i druga koji milsi da navija za neki drugi klub (a niej se jedan razuverio), i agitovaću kod ljudi da spoznaju prave vrednosti.

Kada jednoga dana znaš da si Vojvodinaš, i kada to sa ponosom istakneš, samoga sebe definišeš kao drguačiju osobu. Nisi mediokritet, nisi izmanipulisan, ne pristaješ na bilo šta, ne gledaš sve simplifikovano, ne postoje u tvojim podelama ili/ili momenti, nego imaš svoj stav. Navijanje za proskribovane šampione poražava ideju čoveka kao misaonog i emotivnog bića. Ja hoću od mog kluba da bude Stara Dama, gospodski klub, ako treba, i pokraden, ali ne lopov. Da igra časno i bori se fudbalski na terenu, a ne mešetarski za zelenim stolom. Pa bila onda ona prva na tabeli od gore, ili od dole, moje emociej prema njoj promeniti se nikada i nikako neće.

Eto, tako sam ja zavoleo i volim Vojvodinu.


Za kraj, za one provržeen kolekcionarstvu, retka i do sada neviđena slika sa utakmice u Dalju, 1996, Vojvodina - Selekcija daljskih klubova 16-0:

Прелепа тема, доста прелепих уписа, ал један посебан који стварно не треба заборавити на овом форуму ни после оволико година од уписа ...